Pogled iza šahovske table
U celokupnoj istoriji filma nijedan reditelj nije personifikovao apsolutnu autorsku kontrolu, formalno savršenstvo i intelektualnu beskompromisnost kao Stenli Kjubrik (Stanley Kubrick, 1928–1999). Njegov opus od svega trinaest dugometražnih ostvarenja predstavlja jedinstvenu arhitekturu: svaki film bavi se potpuno različitim žanrom — noarom, ratnim filmom, istorijskim spektaklom, crnom političkom satirom, naučnom fantastikom, distopijom, kostimiranom dramom, hororom i psihološkom erotskom dramom — i u svakom od njih Kjubrik je iz temelja promenio pravila igre, ostavivši iza sebe delo koje je postalo referentna tačka za sve potonje generacije.
Kjubrikov svet je svet posmatran sa hladne, kosmičke distance. Bilo da se bavi rimskim robovima (Spartak), vojnicima u rovovima Prvog svetskog rata (Staze slave), astronautima pred monolitskom tajnom (2001: Odiseja u svemiru) ili piscem koji gubi razum u snežnoj izolaciji hotela Overluk (Isijavanje), Kjubrik čoveka ne posmatra kroz sentimentalnu melodramu. On ga posmatra kao inteligentno, ali duboko defektno biće — stvora čiji tehnološki genij daleko prevazilazi njegovu moralnu zrelost.
Fotografski počeci u magazinu Look
Koren Kjubrikove vizuelne preciznosti leži u fotografiji i šahu. Kao tinejdžer u Bronksu, postao je najmlađi stalni fotoreporter prestižnog njujorškog magazina Look. Kroz hiljade snimljenih reportaža o bokserskim mečevima, cirkuskim artistima i prolaznicima u podzemnoj železnici, Kjubrik je izbrusio veštinu kompozicije, geometrijske simetrije i rada sa prirodnim svetlom. Šah ga je, s druge strane, naučio strpljenju, anticipaciji protivnikovih poteza i hladnokrvnom planiranju svakog koraka pre nego što se povuče potez.
Kada je početkom pedesetih počeo samostalno da snima filmove za pozajmljeni novac (Strah i želja, Poljubac ubice), doneo je na set inženjersko poznavanje optike, objektiva i laboratorijskih procesa kakvo nijedan njegov holivudski savremenik nije posedovao. Njegov treći film, pljačkaški noar Uzaludna pljačka (The Killing, 1956), zadivio je kritiku nelinearnom strukturom vremena koja je direktno inspirisala Kventina Tarantina četiri decenije kasnije.
Dekonstrukcija žanrova: od noara do antičke drame
Remek-delo Staze slave (Paths of Glory, 1957) sa Kirkom Daglasom uspostavilo je Kjubrika kao vrhunskog majstora filmske forme. Njegovi legendarni far-kadrovi koji prate francuske oficire kroz rovove pre juriša na Mravlje brdo predstavljaju vrhunac kinetičke upotrebe kamere. Film je istovremeno bio razorne moralne snage: brutalna dekonstrukcija vojnog licemerja i klasnog cinizma u kojem generali žrtvuju sopstvene vojnike zarad ličnog napredovanja.
Nakon mučnog iskustva sa studijskim uplitanjem na snimanju Spartaka (1960), Kjubrik se trajno preselio u Englesku, gde je obezbedio status bez presedana u istoriji Holivuda: američki studiji su u potpunosti finansirali i distribuirali njegove projekte, dok je on u svom domu u Hertfordširu imao apsolutnu slobodu nad scenarijem, kastingom, montažom i reklamnom kampanjom.
2001: Odiseja u svemiru i prelazak u čisti mit
Godine 1968, u saradnji sa piscem Arturom Č. Klarkom, Kjubrik je stvorio 2001: Odiseju u svemiru (2001: A Space Odyssey) — film koji mnogi teoretičari smatraju najvažnijim vizuelnim delom dvadesetog veka. Odbacivši konvencionalni narativni dijalog (prvih i poslednjih pola sata filma nemaju nijednu izgovorenu reč), Kjubrik je pretvorio bioskop u prostor filozofske kontemplacije.
Čuveni eliptični rez u kojem kost koju pračovek baca u nebo prelazi u orbitalni satelit premošćuje milione godina ljudske evolucije u jednom dvadesetčetvrtom delu sekunde. Kombinacija valcera Johana Štrausa, avangardne muzike Đerđa Ligetija i do tada neviđenih praktičnih specijalnih efekata stvorila je delo koje je anticipiralo digitalnu eru i pitanje veštačke inteligencije (kroz lik kompjutera HAL 9000) decenijama pre nego što su postali stvarnost.
Beri Lindon i svetlost sveća: opsesija detaljem
U ekranizaciji romana Vilijama Tekerija Beri Lindon (Barry Lyndon, 1975), Kjubrik je otišao korak dalje u potrazi za autentičnošću. Odbio je upotrebu veštačkih filmskih reflektora za enterijere i nabavio specijalne NASA Zeiss objektive (50mm f/0.7), prvobitno razvijene za fotografisanje tamne strane Meseca. Zahvaljujući tome, film je u potpunosti snimljen pri prirodnom dnevnom svetlu i svetlosti pravih sveća.
Svaki kadar Berija Lindona deluje kao oživljeno platno Gejnsboroa, Hogarta ili Vatoa. Polagani zumovi unazad koji otkrivaju beznačajnost ljudskih intriga u odnosu na hladni, ravnodušni pejzaž osamnaestog veka predstavljaju vizuelni manifest Kjubrikove filozofije: čovek je samo prolaznik u vremenu koje ga nemilosrdno briše.
Isijavanje i Širom zatvorenih očiju
Sa Isijavanjem (The Shining, 1980), Kjubrik je redefinisao horor žanr: umesto mračnih podruma i senki, stvorio je užas u jarko osvetljenim, geometrijski zastrašujućim hodnicima hotela gde kamera na Steadicam sistemu neprekidno lebdi iza tricikla malog Denija. Njegov oproštajni film, Širom zatvorenih očiju (Eyes Wide Shut, 1999) sa Tomom Kruzom i Nikol Kidman, zaokružio je opus hipnotičkom studijom braka, ljubomore i tajnih društava, završenom svega nekoliko dana pre rediteljeve iznenadne smrti.
Tri filma za prvi susret
Za gledaoce koji tek ulaze u Kjubrikov univerzum, preporučujemo tri ključna naslova:
- Staze slave (1957) — savršen primer klasične narativne dramaturgije, etičke napetosti i rane bravure sa kamerom.
- 2001: Odiseja u svemiru (1968) — monumentalno iskustvo čistog filmskog jezika koje zahteva gledanje na najvećem mogućem ekranu uz potpunu tišinu.
- Doktor Strejndžlav (1964) — najbriljantnija crna komedija svih vremena u kojoj Piter Selers u tri uloge dovodi hladnoratovsku nuklearnu paranoju do grotesknog apsurda.