Glas koji odzvanja kroz vreme
Postoje glumci čija pojava na ekranu menja temperaturu kadra. Josif Tatić, poznat široj javnosti kao Tale, pripadao je onoj retkoj vrsti umetnika čija je autentičnost bila toliko snažna da je granica između čoveka i lika gotovo iščezavala. Njegov bas, dubok, pomalo hrapav, kao da je dolazio iz dubine neke zadimljene kafane u kojoj se raspravlja o sudbini sveta, postao je zaštitni znak jedne ere. Kada se Tale pojavi u kadru, gledalac ne vidi 'glumca koji igra', već čoveka koji nosi teret svog iskustva, sa onim specifičnim, blago ironičnim osmehom koji sugeriše da je on tajnu života odavno odgonetnuo, ali da nema nameru da je deli sa onima koji je ne razumeju.
Sazrevanje u senci teatra
Rođen u Novom Sadu 1946. godine, u glumačkoj porodici, Tatić je scenu disao od malih nogu. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu završio je u klasi profesora Predraga Bajčetića, generaciji koja je donela novu energiju u jugoslovenski teatar. Njegovo obrazovanje nije bilo samo akademsko; ono je bilo utemeljeno u beogradskom asfaltu, u razgovorima sa velikanima poput Zorana Radmilovića i Petra Kralja. Tatić je rano naučio da je glumački zanat pre svega pitanje mere – znati kada stati, kada pustiti tišinu da govori umesto replike.
Od Jataganca do filozofije margine
Njegova najpoznatija uloga, Slobodan Jataganac u seriji „Bolji život“, postala je arhetip srpskog tranzicionog preduzetnika, ali je Tatić, svojom bravuroznom igrom, taj lik uzdigao iznad puke karikature. On je Jatagancu dao ljudskost, onaj neophodni sloj ranjivosti koji ga čini dopadljivim uprkos svim njegovim sumnjivim poslovnim operacijama. Njegov stil rada bio je oslonjen na minimalizam – jedan pokret ruke, podignuta obrva ili specifičan način na koji pali cigaretu govorili su više od stranica scenarija. Bio je majstor 'negativaca' koji su nam zapravo bili bliski, jer su u sebi nosili našu sopstvenu nesigurnost i potrebu za preživljavanjem u surovim vremenima.
Portret majstora u pet činova
Kroz karijeru dugu četiri decenije, Tatić je ostvario niz antologijskih rola. U filmu „Hajde da se volimo“ pokazao je da se odlično snalazi i u komercijalnijim vodama, dok je u „Poslednjem krugu u Monci“ briljirao kao čovek sa margine, donoseći autentičnost beogradskog podzemlja. Njegova saradnja sa Goranom Paskaljevićem u filmu „Varljivo leto '68“ ostaje upamćena kao vrhunac njegove sposobnosti da u epizodnoj ulozi definiše čitavu atmosferu filma. Posebno treba istaći njegov rad u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je u komadima poput „U potpalublju“ pokazao svu raskoš svog dramskog talenta, sposobnost da iznese duboku egzistencijalnu bol kroz suptilnu, gotovo nečujnu glumu.
Poslednji boem beogradske scene
Josif Tatić nije bio glumac koji se borio za naslovne strane. Njegova veličina ležala je u doslednosti. Do samog kraja, ostao je veran svom boemskom duhu, kafani kao mestu istine i pozorištu kao hramu. Njegov odlazak 2013. godine označio je kraj jedne epohe beogradskog glumišta – ere u kojoj je glumac bio intelektualac, šmeker i marginalac u isto vreme. Nasleđe koje je ostavio nije samo u njegovim filmovima, već u onoj specifičnoj vrsti dostojanstva koju je nosio kroz život, podsećajući nas da umetnost bez duše nije ništa više od zanata.