Sumrak crnog talasa i rađanje novog modernizma
Početak sedme decenije dvadesetog veka u jugoslovenskoj kinematografiji obeležen je traumatičnim diskontinuitetom. Gušenje „crnog talasa“ nije značilo samo administrativnu zabranu određenih naslova, već fundamentalnu promenu u načinu na koji se filmski jezik odnosi prema državi i pojedincu. Dok su autori šezdesetih tragali za apsolutnom slobodom forme, autori sedamdesetih morali su da pronađu sofisticiranije, često ezopovske načine da artikulišu društvenu kritiku. Ovaj period nije bio vreme umetničke stagnacije, već vreme rafiniranja filmskog zanata u uslovima pojačane autocenzure.
Sedamdesete: Intimizam, žanrovska hibridnost i politička parabola
Tokom sedamdesetih, težište se pomera sa direktnog društvenog angažmana na intimistički psihološki realizam i žanrovsku stilizaciju. Autori poput Srđana Karanovića, Gorana Markovića i Rajka Grlića, pripadnici takozvane „praške škole“, unose u jugoslovenski film svest o evropskom modernizmu, ali i zanatsku preciznost. U filmovima kao što je „Miris poljskog cveća“ (1977), Karanović koristi strukturu filma u filmu kako bi dekonstruisao odnos između umetnika i stvarnosti. Kamera postaje svedok, a ne samo narator, dok se montažni rezovi koriste za naglašavanje otuđenosti u urbanim sredinama koje su do tada u jugoslovenskom filmu bile idealizovane.
Osamdesete: Urbanost, subverzija i estetika ružnog
Osamdesete godine donose eksploziju urbane kulture i otvoreniju konfrontaciju sa tabuima. Film postaje prostor za artikulaciju generacijskog nezadovoljstva, često kroz estetiku „ružnog“ i grotesknog. Emir Kusturica sa filmom „Otac na službenom putu“ (1985) redefiniše istorijski narativ kroz prizmu detinjstva, dok Živojin Pavlović u svojim kasnijim radovima produbljuje nihilizam koji je postao dominantno osećanje pred raspad sistema. Kamera u ovom periodu postaje mobilnija, često koristi duge kadrove koji prate likove kroz klaustrofobične prostore jugoslovenskih stanova, simbolišući zarobljenost pojedinca u ideološkom i socijalnom lavirintu.
Nasleđe i disolucija jugoslovenskog filmskog prostora
Do kraja osamdesetih, jugoslovenski film je postao poligon za predosećaj nadolazeće katastrofe. Filmovi poput „Lepota poroka“ (1986) Živka Nikolića pokazuju sudar arhaičnog mentaliteta i modernizacijskih procesa, koristeći pritom snažnu vizuelnu metaforiku. Nasleđe ovog perioda ogleda se u hrabrosti da se filmski jezik oslobodi didaktičnosti. Iako je jedinstveni jugoslovenski prostor nestao, estetski principi uspostavljeni u ove dve decenije — od „praške škole“ do autentičnog balkanskog nadrealizma — ostali su temelj na kojem se grade savremene kinematografije regiona.