Maratonci trče počasni krug (1982)

Večnost crnog humora i porodičnih tajni

Malo je filmova u istoriji jugoslovenske kinematografije koji su na tako dubok i višeslojan način prodrli u kolektivnu svest, ostavljajući neizbrisiv trag u kulturnom pejzažu regiona, kao što je to učinio „Maratonci trče počasni krug” Slobodana Šijana iz 1982. godine. Ovo remek-delo, nastalo po scenariju Dušana Kovačevića, daleko prevazilazi granice žanra crne komedije, pretvarajući se u oporu parabolu o ljudskoj prirodi, pohlepi, nasleđu i neizbežnom ciklusu nasilja i apsurda. Vraćati se „Maratoncima” danas znači ne samo uživati u virtuoznoj glumi i besprekornom scenariju, već i iznova promišljati o temama koje su, nažalost, i dalje bolno aktuelne. Film uspeva da kroz prizmu ekscentrične porodice Topalović, vlasnika pogrebnog preduzeća, postavi univerzalna pitanja o smislu postojanja, moralnosti i raspadu tradicionalnih vrednosti. Njegova snaga leži u sposobnosti da nas istovremeno zasmeje do suza i natera da se zamislimo nad mračnim ponorima ljudske duše, čineći ga nezaobilaznim delom filmske baštine i nepresušnim izvorom inspiracije za generacije.

Pogrebno preduzeće „Topalović” i krug smrti

Radnja filma smeštena je u Beograd, tridesetih godina prošlog veka, i prati bizarnu porodicu Topalović, vlasnike pogrebnog preduzeća koje posluje već generacijama. Patrijarhalnu strukturu porodice čine petorica sinova starog Pantelije, od kojih je svaki sve stariji i sve manje funkcionalan od prethodnog, te najmlađi, unuk Mirko, koji je ujedno i jedini član porodice koji ne želi da se bavi pogrebničkim poslom. On sanja o ljubavi sa Kristinom i osnivanju orkestra, što je u oštroj suprotnosti sa mračnom tradicijom Topalovića. Kada najstariji član, stogodišnji Pantelija, konačno umre, otvara se Pandorina kutija pohlepe i sukoba oko nasleđa. Pantelija je, naime, svu imovinu testamentom ostavio sebi, s namerom da se reinkarnira, što izaziva haos među njegovim sinovima. U borbi za opstanak i prevlast, Topalovići se sukobljavaju sa Kristininim ocem, Bilijem Pitonom, lokalnim „stručnjakom” za razne sumnjive poslove, čiji je odnos sa porodicom već opterećen dugovima i prevarama. Mirko pokušava da se izvuče iz ovog začaranog kruga, ali ga porodična inercija i neizbežnost sudbine vuku nazad u mrak.

Nastanak remek-dela: Kovačević, Šijan i rizik inovacije

„Maratonci trče počasni krug” nastali su iz pera Dušana Kovačevića, jednog od najznačajnijih dramskih pisaca i scenarista srpske i jugoslovenske kinematografije. Kovačevićeva drama, premijerno izvedena 1973. godine, već je bila veliki pozorišni hit pre nego što je adaptirana za veliko platno. Prevođenje specifičnog pozorišnog jezika, koji se oslanja na dijalog i karakterizaciju, u filmsku formu, predstavljalo je značajan izazov, ali i priliku za reditelja Slobodana Šijana. Šijan, poznat po svom jedinstvenom vizuelnom stilu i sklonosti ka groteski i apsurdu, pokazao se kao idealan saradnik. Njegova sposobnost da Kovačevićev tekst ne samo oživi, već i obogati filmskim sredstvima, bila je ključna za uspeh filma. Saradnja Kovačevića i Šijana na ovom projektu, kao i na prethodnom „Ko to tamo peva” (1980), označila je zlatno doba jugoslovenske crne komedije. Obojica su bili mladi autori, spremni da eksperimentišu i provociraju, pomerajući granice onoga što se smatralo prihvatljivim u tadašnjoj kinematografiji. Produkcija filma nosila je određeni rizik. Iako je „Ko to tamo peva” već bio veliki uspeh, „Maratonci” su, sa svojom još mračnijom tematikom i otvorenijim suočavanjem sa smrću, pohlepom i porodičnim nasiljem, predstavljali hrabar korak. Oslanjanje na ansambl glumaca, od kojih su mnogi već bili legende jugoslovenskog glumišta (Pavle Vuisić, Mija Aleksić, Zoran Radmilović), ali i uključivanje mlađih snaga (Bogdan Diklić, Milena Dravić), dodatno je doprinelo složenosti projekta. Film je sniman u relativno kratkom roku i sa skromnim budžetom, što je zahtevalo izuzetnu kreativnost i posvećenost celokupne ekipe. Mesto „Maratonaca” u karijeri ključnih autora je monumentalno; za Kovačevića je to još jedna potvrda njegovog genija za pisanje dijaloški briljantnih i društveno relevantnih priča, dok je za Šijana to bio dokaz njegove rediteljske zrelosti i sposobnosti da stvara vizuelno upečatljive i tematski slojevite filmove koji nadilaze puke žanrovske odrednice. Film je cementirao njihovu poziciju kao avangardnih glasova jugoslovenske kinematografije, čiji su radovi ostavili dubok i trajan uticaj.

Majstorstvo filmskog jezika: Režija, gluma i nadrealni svet Topalovića

Slobodan Šijan je u „Maratoncima” demonstrirao izvanredno majstorstvo u prevođenju Kovačevićevog teksta u potentan filmski jezik. Njegova režija je precizna, ali istovremeno omogućava glumcima da razviju svoje likove do grotesknih, ali uverljivih ekstrema. Šijanova upotreba kadriranja često naglašava klaustrofobičnu atmosferu doma Topalovića, koristeći srednje i krupne planove kako bi uhvatio izraze lica prepune pohlepe, straha i apsurda. Na primer, scena u kojoj Topalovići čitaju Pantelijin testament, snimljena je sa kamerom koja se polako kreće oko stola, hvatajući svaki nervozni pogled, svaki trzaj usana, pojačavajući tenziju i osećaj da se ispod površine krije vulkan emocija. Vizuelna estetika filma, sa dominacijom tamnih tonova, prašnjavih enterijera i specifičnog osvetljenja koje često naglašava senke, doprinosi osećaju propadanja i dekadencije. Kuća Topalovića nije samo scenografija, već živi lik – mračna, oronula, puna tajni i duhova prošlosti, što je vešto postignuto dizajnom produkcije i radom direktora fotografije Božidara Nikolića. Zvuk igra ključnu ulogu u stvaranju atmosfere. Od jezivog škripanja vrata, preko zvukova pogrebne opreme, do karakteristične muzike Vojkana Borisavljevića koja se kreće između melanholije i karikature, svaki zvučni element je pažljivo odabran da pojača osećaj apsurda i crnog humora. Posebno se ističe minimalna, gotovo horor muzika koja prati scene u Pantelijinoj sobi, stvarajući osećaj nelagode i predosećaja zla. Montaža, koju potpisuje Ljiljana Vukobratović, je ritmična i dinamična, posebno u scenama verbalnih sukoba, gde brzi rezovi pojačavaju komični efekat i tenziju. Međutim, ono što „Maratonce” zaista izdvaja jeste glumačka igra celokupnog ansambla. Pavle Vuisić kao Milutin, Mija Aleksić kao Aksentije, Bogdan Diklić kao Mirko, Milena Dravić kao Kristina, Jelisaveta Seka Sablić kao Viktorija, i, naravno, Zoran Radmilović kao Bili Piton, stvaraju galeriju nezaboravnih likova. Radmilovićev Bili Piton je paradigma groteske – prevarant, nasilnik, ali sa dozom šarma i nepredvidivosti koja ga čini istovremeno zastrašujućim i urnebesnim. Njegova scena sa Oljom, u kojoj pokušava da je ubedi u „poslovnu” priliku, briljantan je primer kako se dijalog i fizička komedija stapaju u savršenu celinu. Pavle Vuisić, sa svojom karakterističnom flegmatičnošću i prigušenom energijom, donosi lik Milutina koji je naizgled smiren, ali spreman na sve. Mija Aleksić kao Aksentije, sa svojim stalnim prenemaganjem i teatralnošću, doprinosi komičnom haosu. Svaki glumac je pažljivo izvajao svoj lik, dajući mu jedinstvenu nijansu ludila, pohlepe ili rezignacije, čineći ih istovremeno karikaturama i duboko ljudskim bićima. Šijanova režija omogućila je ovim glumačkim veličinama da zablistaju, usmeravajući ih da pronađu savršenu ravnotežu između realistične drame i farsične komedije, stvarajući svet Topalovića koji je nadrealan, ali zastrašujuće prepoznatljiv.

Od premijere do kultnog statusa: Prijem i nasleđe „Maratonaca”

Kada su „Maratonci trče počasni krug” premijerno prikazani 1982. godine, film je doživeo ogroman uspeh kod publike i kritike. Već je postojala velika baza fanova Kovačevićevog pozorišnog komada, a Šijanov „Ko to tamo peva” je dve godine ranije postavio visoke standarde za crnu komediju u domaćoj kinematografiji. Publika je bila spremna za još jednu dozu apsurda i satire, a „Maratonci” su to isporučili u izobilju. Kritičari su hvalili scenarij, režiju, a posebno glumački ansambl, prepoznajući u filmu ne samo zabavu, već i duboku društvenu kritiku. Film je brzo postao kulturni fenomen, sa replikama koje su ušle u svakodnevni govor i scenama koje su se prepričavale. Bio je to jedan od najgledanijih filmova te godine u Jugoslaviji. Međutim, njegova reputacija nije ostala samo na nivou trenutnog uspeha. Tokom decenija koje su usledile, „Maratonci” su postali mnogo više od popularnog filma – postali su bezvremeni klasik. Njegov uticaj se ogleda u generacijama filmskih stvaralaca koji su se na njega pozivali, u stalnom repriziranju na televiziji koje privlači novu publiku, i u neprestanom referenciranju u popularnoj kulturi. Film je postao referentna tačka za razumevanje jugoslovenskog mentaliteta, porodičnih odnosa i tranzicije društva. Posebno je zanimljivo kako je film dobijao na značaju u postjugoslovenskom periodu, kada su se teme pohlepe, raspada sistema vrednosti i borbe za nasleđe (u širem, metaforičkom smislu) pokazale kao bolno proročanske. „Maratonci” su postali ogledalo u kojem se ogledaju i prepoznaju generacije, nudeći im katarzu kroz smeh i opomenu kroz gorku istinu. Njegova univerzalnost leži u sposobnosti da se bavi arhetipskim ljudskim manama i vrlinama, čineći ga relevantnim bez obzira na specifični istorijski kontekst. Danas, „Maratonci trče počasni krug” stoje kao jedan od stubova regionalne kinematografije, film koji ne samo da se pamti, već se i iznova tumači i slavi, potvrđujući svoj trajni status remek-dela.